Alona Fišer-Kam, ambasadorka Izraela u Srbiji, doktor političkih nauka, ima vrlo bogatu diplomatsku karijeru. Na sajtu Izraelske ambasade stoji da je radila u Odeljenju za kulturu, medije i javnu diplomatiju, Ambasada Izraela u Buenos Airesu, od 1995. do 1998. bila je prva sekretarka, Odeljenje za Latinsku Ameriku, zatim Savetnica za medije i portparolka Ambasade Izraela u Parizu, pa Zamenica direktora u Odeljenju za multilateralne mirovne pregovore, onda Zamenica šefa misije u Ambasadi Izraela u Madridu, potom je radila u Koledžu za nacionalnu bezbednost, a zatim kao načelnica Odeljenja za stručno usavršavanje i obuku diplomata. Konačno, naša sagovornica je i do skoro bila direktorka Diplomatske akademije. Izrael nam je, dakle, poslao vrlo stručnu osobu i prekaljenog diplomatu, čime je, verujemo, pokazao da Srbiju vidi kao značajnu državu na ovim prostorima i partnera za saradnju što i te kako laska.Uz sve navedeno, recimo i to da ambasadorka, osim, naravno, hebrejskog, govori engleski, francuski i španski, a, to nismo proverili, čini nam se da ovoj krhkoj ženici velike snage i tamnih pametnih očiju, ni srpski neće dugo biti nepoznanica.
Život karijernog diplomate je po mnogo čemu nomadski i podrazumeva često seljakanje, čak i sa kontinenta na kontinent što ni za koga nije lako, pogotovo ne za majku četvoro dece. Kako postižete da ga uklopite sa obavezama roditeljstva?
- Takvo pitanje nikada sebi nisam postavljala. Za mene je oduvek bilo sasvim prirodno da imam veliku porodicu i vrlo zahtevnu karijeru u isto vreme. Nikada sebi nisam postavljala pitanje kako ću u tome uspeti, niti sam razmišljala o tome da se opredelim između karijere i podizanja dece.
Ova misija u Srbiji vam nije prva. Da li ste uvek sa sobom vodili i decu?
- Da, ovo mi je četvrta do sada. Ovog puta nisam sa svojom starijom decom. Svako od nas mora da se na neki način pomalo žrtvuje zbog mog posla. Pogotovo deca, jer njih niko ne pita da li to hoće ili neće, ona prosto moraju da prate odluke roditelja. Što se mog muža tiče, tu se radi o dogovoru koji smo zajedno doneli. Naravno, jasno mi je kolika je cena koju oboje moramo da platimo. Ali, opet da to kažem, ja sam vrlo posvećena svom poslu i moj suprug to shvata i podržava me u tome. On, takođe, ima svoju karijeru, on je softver inženjer u Izraelu.
Šta je to što vas je uopšte navelo da ukoračite u svet međunarodne politike i diplomatije?
- Izabrala sam karijeru pre 27 godina, kada sam završila Fakultet političkih nauka. Sasvim je prirodno da sam poželela da stečeno znanje upotrebim. Svoj posao volim, diplomatija ide sasvim dobro uz moj karakter koji voli da menja okruženje, radoznao je, željan da uči o različitim ljudima i njihovoj kulturi... Diplomatija je i veoma važna za sigurnost Izraela, za njegov položaj u svetu, rekla bih, ništa manje od vojske. Osim toga ja sam cionista, volim svoju državu i želim da joj doprinesem. Moje profesionalno opredeljenje je, dakle, nešto što je za mene bilo sasvim prirodno.
Ovo vam je prvi susret sa Srbijom. Šta ste pre dolaska ovde čuli o njoj?
- Imala sam vrlo velika očekivanja od tog susreta. Veći deo moje karijere vezan je za zemlje Evropske Unije. Moje studije su uglavnom bile fokusirane na te zemlje, tako da odluka da dođem ovde nekako nije bila baš prirodna. S druge strane, osećala sam potrebu da promenim okruženje. To dolazi od moje redoznalosti, želje da upoznajem ljude i različite kulture. Htela sam da dođem u zemlju koja je u mnogim aspektima slična Izraelu, po dinamici, mentalitetu, načinu na koji ljudi razmišljaju... Po svemu tome moja očekivanja od Beograda su bila vrlo visoka. Ceo balkanski region je za mene fascinantan. Zato kada biste me pitali zašto baš Beograd, ja bih odgovorila pitanjem: „Zašto mi ideja da dođem ovde nije pala na pamet ranije?“, ali, računam, nikada nije kasno.
Pretpostavljam da ste se pre dolaska konsultovali sa vašim kolegama izraelskim ambasadorima koji su službovali ovde. Ako je tako, šta su vam oni rekli?
- Naravno da sam sa njima razgovarala. Jafa ben Ari, Artur Kol i Josef Levi su moji vrlo dobri prijatelji i drage kolege već godinama i naravno, prva stvar koju sam učinila bila je da sa njima porazgovaram o tome šta me ovde čeka.Kada o njima govorim moram da kažem da su svo troje sasvim različite ličnosti, ali su se svi složili kada je reč o Srbiji i Beogradu da je reč o zemlji sa velikim potencijalom. Kada sam ih pitala šta mogu da očekujem svi su mi rekli: „To ćeš videti tek kada dođeš i sigurno nećeš biti razočarana.“ I zaista, bili su u pravu, ima nečeg što je tako privlačno u Srbiji uopšte i u Beogradu posebno. Moram da kažem da se ovde, da tako kažem i profesionalno i lično, osećam kao kod kuće.
O sličnostima između Srbije i Izraela se često govori, u čemu se one po vašem mišljenju ogledaju?
- Možemo da govorimo o mentalitetu, hrani, klimi, kulturi što je sve, da tako kažem, na površini i vrlo slično Izraelu. Ali, ono dublje što nam je, takođe, vrlo slično, a sada govorim kao profesionalac, jeste da prošlost i kod vas i kod nas ima veliku ulogu i neprestano je prisutna u svakodnevnom životu. To je nešto što i narodi Evropske Unije imaju, ali kao da sa time nisu upoznati. Ne kažem da oni nemaju povezanost sa svojom prošlošću, ali oni odbijaju da prošlost vide kao nešto što je od velike važnosti za svakodnevni život. Kada sam došla ovde i kada sam pokušavala da ljudima objasnim koliko je Izrael važan jevrejskom narodu oni bi to lako shvatili, shvatili bi koliko istorija zemlje, religija, emocije, igraju važnu ulogu u svakodnevnom životu. Politika sigurno nije jedini nacionalni interes. Tu se radi o nacionalnom ponosu, istoriji, tradiciji, kulturi svemu što ujedinjuje jednu naciju i to je nešto što ljudi u Srbiji odlično razumeju. E, to shvatanje nam je zajedničko. Mi smo živahna društva. Stvari se neprestano menjaju, uobličuju i nama to izgleda kao da smo svaki dan svedoci istorije. Izrael je relativno nova zemlja i njegovo društvo se, slično kao ovde, neprekidno menja, uobličava i mi smo svakodnevno svedoci toga, gledamo kako se to zbiva pred našim očima. U Evropi je to u mnogome drugačije, oni sve to uzimaju kao nešto što im je dato, znaju ko su, šta su, kuda idu, to kod njih nije nešto o čemu se debatuje svakodnevno, oni ta pitanja sebi ne postavljaju svaki dan. Po meni je veoma važno biti deo toga, osetiti te vibracije, učestvovati u dijalogu na te teme, gledati te svakodnevne promene.
Nedavno je Unesko, na inicijativu jednog broja arapskih zemalja, doneo rezoluciju u kojoj negira povezanost Jevreja sa Brdom hrama, sa Jerusalimom. Kako vi tu rezoluciju komentarišete?
- Za to nema objašnjenja, to je apsurdno, sramno i bolno. Naš premijer je to nazvao teatrom apsurda. Mi ovde govorimo o oglušivanju o nešto što je istorijski fakat i nema druge organizacije osim Uneska koja bi trebalo da je više vezana za istorijske činjenice. To i nije političko pitanje. Znate, ima mnogo političkih pitanja između Izraelaca i Palestinaca o kojima se može diskutovati bilo bilateralno, bilo na međunarodnim forumima, ali tvrdnja da jevrejski narod nema veze sa Jerusalimom je – apsurd! Glupost! Što je najgore, tome se ne vredi suprotstaviti istorijskim činjenicama jer njih svi odavno znaju.
To je jasno, ali ono što nije jasno jeste kakav je cilj takve apsurdne rezolucije? Šta je to što je nagnalo većinu zemalja članica Uneska da stave povez preko očiju i glasaju?
- Želja da se delegitimiše Izrael. Rezolucija ne govori o politici Izraela, ona udara na ono što je esencija Izraela kao jevrejske demokrsatske države. Nažalost, to je pojava koju možemo videti ne samo u Unesku nego i u mnogim drugim međunarodnim organizacijama. Očekivali smo više, mnogo više od Uneska. Kakvo dobro iz toga može da proistekne, ako se o nekom dobru uopšte može govoriti? Jedino to što su mnoge države koje su bile uzdržane ili su podržale Rezoluciju naknadno shvatile težinu svog koraka...
Šta su rekle: „Izvinite, nismo znali za šta glasamo?“
- Pa, otprilike. Rekle su: „To je apsurd, nećemo to više ponoviti“. Tu poruku smo dobili od Italije, Meksika...
Maltene otkako znam za sebe, a nisam baš tako mlad, problem između Izraela i Palestinaca nikako da se reši. Čak bih rekao da se na kraju tog tunela ni posle 50 godina ne vidi svetlo. Da li ste optimista?
- Hmmm, to nije pitanje da li ste optimista, pesimista ili realista. Postoji rešenje i to je ono o postojanju dve države. To je gledište i predsednika i premijera i većine javnog mnenja Izraela. Pitanje je samo kako bi to rešenje o dve države trebalo da izgleda i tu imao mnogo problema. Nažalost, sve do sada mi to nismo mogli čuti od palestinske strane. Kada to kažem tu mislim i na Abasa (Mahmud Abas, predsednik Palestine i lider stranke Fatah p. a.) koji nikada nije poslao jasnu poruku u kojoj bi rekao: „Jesam za jevrejsku državu“.
Baš nikad?
- Nikad! A postojanje jevrejske države je nešto što za nas ne može nikada biti predmet pregovora. O tome pregovora neće biti. To je jedna stvar, a druga je naš osećaj da mi ustvari i nemamo partnera za razgovor. Ne samo po pitanju rešenja o uspostavljanju dve države nego ni po pitanju terorističkih napada na Izrael kojima smo svedoci i za koje nikada sa palestinske strane nismo čuli reči osude. Naprotiv, oni teroriste nazivaju mučenicima i to je nešto što nas veoma uznemirava. Time oni ohrabruju mlade generacije da posegnu za vatrenim oružjem ili noževima, a to je vrlo opasna poruka mladom naraštaju i nešto što je protiv svih, i Palestinaca i Izraelaca. Mi verujemo da bi pregovori trebalo da budu direktni, dok oni misle da bi im više odgovaralo da se oni vode na međunarodnim konferencijama. Istorija nam, međutim, govori da se samo direktnim pregovorima mogu ostvariti neka dostignuća. Takve dogovore smo već ostvarili u direktnom kontaktu sa Egiptom, kao i sa Jordanom, i mislimo da bi trebalo da to pokušamo i sa Palestincima. Dakle, direktni razgovori bez prethodnih uslovljavanja. Nažalost, Palestinci su pre za to da se oni vode u međunarodnoj areni, uvereni da će međunarodna zajednica da izvrši pritisak na Izrael, a ako taj pritisak ne donese rezultate onda će, misle oni, svoje ciljeve postići tako što će nas pritisnuti nasiljem.
Mudri ljudi kažu da gde postoji volja, postoji i način. Mislite li da oni tu volju nemaju?
- Tu sada postoji i pitanje: da li Abas ima volju, ali nije sposoban da je provede ili nema ni volju ni sposobnost ili, konačno, nema želje, a mogao bi da nešto učini kada bi hteo? Naravno, ja nisam u njegovoj glavi i ne mogu da znam šta on misli, ali po onome što vidim – rekla bih da nema volje. Ali, čak i da ima volje, a nije u stanju da u skladu sa njom postupi, rezultat je – isti. To znači da onda on nije partner za dogovor. Istina je i to da on ima vrlo jaku unutrašnju opoziciju i da u palestinskom društvu nema stabilnosti, što nas, takođe, ometa.
Rekoste da je postojanje Izraela nešto o čemu se ne može pregovarati, ima li još nečeg o čemu Izrael neće da pregovara? Da li je to Jerusalim kao prestonica?
- Da, o postojanu Izraela kao jevrejske i demokratske države se ne može razgovarati. Jerusalim? Jerusalim je od suštinskog značaja za jevrejski narod i Državu Izrael, on je raison d’être Izraela (franc.: razlog postojanju , okolnost koja opravdava postojanje nečega – p. a.). Ne mogu da zamislim ni jednu izraelsku vladu niti javno mnjenje koji bi mogli napraviti bilo kakav ustupak na uštrb Jerusalima. O svemu ostalom se može pregovarati.
Koliko ste upoznati sa situacijom u Jevrejskoj zajednici Srbije?
- Upoznala sam se sa brojnim pripadnicima Jevrejske zajednice Srbije, ljudima koji u njoj rade, naravno i sa mnogim predsednicima jevrejskih opština, predsednikom Saveza, imala prilike da razgovaram sa mnogima od njih tako da sam stekla neke opšte utiske. Naravno da još ne znam sve o Zajednici, ali tu sam da pomognem koliko mogu. Mislim da Izrael ima odgovornost da se stara o dobrobiti jevrejskih zajednica, a verujem i da Jevreji u dijaspori treba da imaju odgovornost da pomognu Izraelu. U našem je interesu da imamo prosperitetne, aktivne i dinamične jevrejske zajednice u celom svetu, kao što je i u interesu dijaspore da postoji jedan snažan Izrael.
Nedavno nas je napustio Šimon Peres, da li ste ga lično poznavali?
- Da, srela sam ga nekoliko puta, posebno dok sam bila portparolka u Parizu. On je, to nije nikakva tajna, mnogo voleo taj grad. Uvek je nalazio sve moguće profesionalne razloge da dođe u Pariz, bilo da je to činio kao predsednik, premijer ili ministar spoljnih poslova. Do 1967. godine Francuska i Izrael su bili strateški saveznici. Sada kada govorimo o strateškom savezniku to su Sjedinjene Američke države, ali do 1967. što se često zaboravlja, to je bila Francuska. Naravno da je bio vrlo zanimljiv predstavnicima medija, pa sam je kao portparolka često bila u prilici da budem uz njega kada je davao izjave i intervjue francuskoj štampi i to je za mene bilo fascinantno. Mogu reći da nije bio samo jedan od osnivača Izraela nego i jedan od očeva i utemeljitelja dobrih izraelsko – francuskih odnosa.
Ipak, uprkos tim dobrim odnosima, u poslednje vreme najveći broj useljenika u Izrael čine francuski Jevreji...
- Da, u pravu ste. Mislim da je to posledica novog antisemitizma koji je poslednjih godina prisutan u Francuskoj.
Novi antisemitizam? Verovatno mislite na “dobri stari” antisemitizam samo sada u nekom novom ruhu?
- Da, tačno, to je isti stari antisemitizam, samo sada presvučen. Nakon druge intifade usledili su ogromni protesti, navodno, protiv Države Izrael, a u stvari protiv Jevreja, i oni se u toj zemlji više ne osećaju sigurnim. I tu se ne radi samo o verbalnom antisemitizmu nego i o fizičkom nasilju. Naravno da je za tamošnje Jevreje iseljenje u Izrael bilo prva opcija. Ali, nažalost, to nije pojava samo u Francuskoj.
Šta mislite, hoćete li, nakon završetka vaše misije u Srbiji, biti bar malo i ambasador naše zemlje negde drugde u svetu? Mislio sam besplatno, naravno...
- Ha, ha, pa ja to već jesam! Treba samo da vidite moj nalog na fejsbuku, kako pišem o Srbiji, Beogradu i ovdašnjim prijateljski nastrojenim ljudima i sve će vam biti jasno. Moja misija ovde, svakako, nije samo da privučem izraelske turiste, ali uhvatila sam sebe kako govorim mnogo o tome. Profesionalno govoreći, jedan od razloga što je međusobna razmena, ne samo u ekonomskoj sferi, manja nego što bi mogla da bude, leži u tome što ljudi u Izraelu vrlo malo znaju o Srbiji. Sigurna sam da će se, kada jednom shvate koliki je potencijal Srbije, kakva je njena uloga na Balkanu, kakva je budućnost čeka, ne daleka budućnost nego vrlo bliska, široko otvoriti vrata ekonomskih odnosa naše dve zemlje. Mislim zato da je promovisanje Srbije u Izraelu sasvim sigurno važan deo moga posla ovde.
Hvala na razgovoru i vremenu koje ste odvojili za čitaoce “Jevrejskog pregleda”!